Мир Мир Мир нико није крив!

4. април – Дан студената

Освануло је данас у свим новинама, студенти славе свој дан. Шта то пишу данашњи новинари? Ко слави, шта слави? Имали смо идеју за другачији текст када смо размишљали о 4. априлу, али медији су из нас извукли оно најгоре тако да ћете сада читати само редове љутње.

За младе новинаре тек изашле из студентских клупа овај дан је шанса да се прославе. „Хајде сине, ти си до скоро био студент, напиши нешто о дану студената.“ Производ је досадно штиво од три пасуса, најнеискреније јадиковање праћено непровереном статистиком. Колико студенаткиња се удало, колико њих живи илегално у трокреветним домским собама, колико њих нема посао, шта се једе у студентској мензи...

Сећање на Жарка Мариновића

Дана 4. априла 1936. године одржан је генерални штрајк студената Београда, Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице. Протест је био организован само из једног разлога, даљег заустављања фашизације земље. Жарка Мариновића, студента правног факултета у Београду, убила је полиција.

Жарко Мариновић, R.I.P.

Идоли

У данашњим новинама, наишли смо и на погрешно написано име Жарка Мариновића, заправо презиме, у два штампана медија. Један од њих је омиљен студентима. Наш презир је тада узео маха, а толерисање лудости престало је истог момента. Није нама овде циљ да се позивамо на нечије име или дух онога што представља. Не блатимо име Жарка Мариновића, нити користимо за било шта. Жао нам типа. Срећа је да судентски дом који носи његово име нису преименовали (још увек). Лолу су успели да склоне. Четврти април, на који се позивају они који га славе, су заменили именом Вождовац. Још се Пенезић добро држи, али питање је колико дуго, ипак је човек био у НОБ-у, а после и партијаш, осуду мора да дочека.

Дакле, ми овде пишемо нешто што нико други, нажалост, не разуме. Убеђивати већину у нешто у шта она сама не може да поверује није револуција, то је самоубиство! Студент Универзитета у Београду заостао je у развоју. У сатиричном приказу еволуције човека, студент БУ налази се на коленима, испод оног дебелог, погрбљеног компјутераша. Њему су идоли Милан Гуровић и Шкабо, а свој идентитет брани Новаком Ђоковићем. Срећно са тим.

Репертоар за данас

Као и сваке године, данашњи дан биће јако напоран за елиту окупљену око Универзитета. Предвиђене су доделе стипендија, награде, признања, ручкови и коктели (Троцки нам је рекао да избацимо последње, јер се често помиње на блогу, коктели па коктели). Имаћемо уприличену заједничку седницу, Сенат, Савет, Студентски парламент... Централна прослава, ипак, биће одржана у Центру Сава, концертом Омладинског оркестра Европске уније (EUYO). Сви најважнији представници универзитетских тела вртеће се тамо. Позвани су представници студентских унија и парламената, карте су дељене претходне недеље. Мада, не би нас чудило да се најмлађи не појаве. Познајући менталитет студената БУ, који једва чекају викенд како би окрвавили руке, што као викенд ратници (велико хвала Мотусу за ово), што чаше ломећи (хвала Бекиму Фехмиуу), тамо би им вероватно било досадно. А штета. Тамо ће бити и ректор Ковачевић (слика и прилика), ресорни министар Обрадовић (лажа и паралажа), биће и амбасадори (Конузин неће доћи, превише је то европејски за његов укус, а не може ни да нађе одговарајућу гардеробу)...

Аждаја се пробуди и запита се – Јеботе, где ја живим?

Био нам је Штефан Филе, и у Хајату држао предавање о високом образовању. Сви су били принуђени да га слушају. Поменути, међутим, ни једном није јавно критиковао министарство или ректорат, није поменуо неуспели пројекат Болоња од ког Европа полако одустаје, није зборио о акредитацијама и давању валидности дипломама. Сви су свесни да образовање у Србији није на ниским гранама, него у септичкој јами. Не знамо само да ли је то разлог што су нам везивали уста када су долазиле делегације за давање акредитације. „Водите рачуна како се понашате“, па мах мах кажипрстом. Иначе због тих акредитација су касније падале и батине.

Ко су људи који руководе нашим образовањем?

Жарко лажа и паралажа Обрадовић, примитивни министар просвете, због ког деца већ месецима не иду у школу, један је од њих. Иначе, професор на Мегатренд Универзитету.

Бранко слика и прилика Ковачевић, који се не удостоји да нас пусти месец дана, а да не направи неко срање. Трчао је за Путином да му уручи почасни докторат. Како му на памет никада није пао његов земљак Грегори Перелман?

Али нису они криви што смо други у свету по одливу мозгова (колико год та синтагма била излизана) јер то не подривају неки гласови који се последњих недеља чују. Није битно што се тамо неки Мића сељак Јовановић истриповао да је ректор и газда најадекватнијег/најекстравагантнијег/најпрестижнијег/најангажованијег/најакредитованијег факултета на Балкану и шире те се упустио у борбу са вертрењачама разума и снажно се успротивио томе да одговара јер је умислио да је мислећи смислио најсмисленији слоган у историји адвертајзинга – узми диплому Мегатренда и пали!

Није он крив што, нека тамо девојка, коју сви ми знамо, јер она ништа не зна, не уме да хода на штиклама по изгланцаној подлози па се попут Бамбија стрмоглавила као на леду.

Није она крива што је образовање доспело дотле да учи се уз телевизор, а као лектира читају се новине које не умеју исправно да напишу презиме једног човека. Школе и факултети су то од ње направили. Они су је ставили на те штиклетине. Они су уништили све што може да хода. Они су од нас направили инвалиде.

Мића сељак Јовановић је морао да повуче речи. Ми нећемо. Завршите сви факултет и одјебите одавде! Сад и одмах! Је л'јасно?

Е, зато... зато нас је срамота.

Зато нас је срамота сваког 4. априла.

Зато нас је срамота сваког 17. новембра.

Зато нас је срамота сваки дан што смо студенти Универзитета у Београду.

Аутори: Катуриан и Михаел