Ovaj blog predstavlja sve one grupe razočaranih studenata koji su nezadovoljni svojim statusom, razapeti uslovima, užasnuti problemima koji ih okružuju i načina na koji se isti zataškavaju.
Ovaj blog predstavlja sve one koleginice i kolege koji vegetiraju na fakultetu i nemaju snage da podignu svoj glas protiv nepravde.
Ovaj blog će objavljivati istinu i dozvoliti svima da je vide.
Izvinjavamo se na zakasneloj reakciji ali bilo je potrebno utrošiti više vremena nego obično kako bismo saznali koji su to opravdani razlozi. Evo informacija do kojih smo došli:
Predstava koja je trebalo da se održi u petak 06. maja odložena je zbog kašnjenja materijala neophodnih za njeno održavanje. Izborne kutije koje su ovom prilikom naručene iz Cejlona kasnile su pri utovaru pa je kao posledica toga drugi tovar, koji je sadržao glasačke listiće, krenuo iz Kašmira put Evrope ne sačekavši kutije. One su poslate brodom preko Indijskog okeana, starim trgovačkim putem kako bi stigle na vreme. Uspešno su nakon nekoliko dana plovidbe prošle Suecki kanal i našle se u vodama Sredozemnog mora. Tovar sa glasačkim listićima je na svom putu imao manjih poteškoća jer vremenski uslovi nisu bili zahvalni ali uspešno je, poput Huna, pošao kroz Vrata naroda i nastavio kroz Istočnu Evropu. Čak je u Belorusiji doštampano nekoliko listića po povoljnoj ceni. Iskustvo predsednika Lukašenka bilo je presudno za taj poduhvat. Sve se činilo da će se sve odigrati kako treba, ali ne lezi vraže, tovar sa kutijama opet je naišao na problem. Umesto da ide vozom preko Grčke tovar je zbog štrajka železnice u toj zemlji brodom nastavio do Turske. Marine su bile u zastoju zbog Praznika rada koji je prethodio i štrajka u Grčkoj pa je tovar morao duže da se zadrži. Iskrcan je u marini Marmaris gde je spakovan u autobus, potom u voz i preko Bugarske poslat u našu zemlju. Tovar sa listićima, za to vreme, prevaljivao je kilometre dnevno i nalazio se nadomak naše granice sa Mađarskom, više nije bilo sumnje da će listići stići na vreme. Problem su bile kutije. Kutije su sa železnice ponovo prebačene na drum kako bi što pre stigle. A onda se desilo sledeće. Kamionu sa pošiljkom gubi se svaki trag. U policiju su stigla neka saznanja zahvaljujući kojima su kutije pronađene. Naime, prateći trag tog tovara bugarska policija uspešno je pronašla i lišila slobode nekoliko pripadnika jedne od najopasnijih kriminalnih grupa na Balkanu koja se bavila krađom i preprodajom luksuznih automobila. Konvoj se, posle nekoliko dana, u pratnji policije vratio na trasu puta prema Srbiji ali došlo je do nesporazuma sa srpskim vlastima koje su pripremale hapšenje Radosava Savatijevića Keneta. Do daljih informacija nismo uspeli da dođemo zbog poverljivosti. Možemo da zaključimo da je tovar bio zadržan u Bugarskoj zbog sumnje u povezanost sa gonjenim kriminalcem. Uglavnom, pošiljka sa glasačkim kutijama bi trebalo da je na putu ili je već stigla u Beograd, na Fakultet bezbednosti. Izbora će biti, ne sekirajte se. The show must go on!
Sredinom devedesetih godina prošlog veka Zoran Đinđić je postao predsednik Demokratske stranke i prvi zadak koji ga je sačekao na novoj funkciji bili su savezni izbori. Demokratska stranka je tada bila najveća opoziciona partija u zemlji i jedina koja je mogla da se suprotsavi Slobodanu Miloševiću i njegovim političkim saveznicima. Ono za šta se, međutim, Đinđić tom prilikom odlučio bio je bojkot izbora. Zašto? Zato što je to trebalo da obezbedi da na izbore neće izaći preko pedeset procenata glasača i samim tim vlast koja se bude uspostavila, koliko god bila legalna, nema legitimitet kojim bi mogla da se pravda. Nije vam jasno? Da vam pojasnim – iako bi osvojio vlast na izborima gospodin Milošević bi mogao da kaže da ima većinu kojom je ostvario pobedu, ali ne i većinu građana koja se sa tom pobedom slaže. Neki bi rekli da to nije tačno i da je pobeda sama po sebi takva, te da se ništa ne menja. To je u neku ruku tačno, ali nekada se drugačije ne može. Opet, neki bi licemerno rekli da DS tada nikako nije mogao da pobedi na izborima i da se Đinđić zato odlučio za ovaj metod. Ali kao što sam na početku celog ovog drobljenja kolača na mrvice naveo – nije bitna pobeda, bitan je legitimitet.
Čemu ovakav uvod? Datuma 6. maja na Fakultetu bezbednosti biće održani izbori za studentski parlament. Još jedan u nizu događaja koji bi trebalo da nam se predstave kao naša mogućnost da promenimo stvari i učinimo nešto bolje za sebe. Iskoristiću priliku da zađem u prostačke vode i napišem da je sve to laž, samo pusta laž. Igranje demokratije i paradiranje pravom glasa glavna je atrakcija u društvima gde nešto tako ne postoji. Ako to niste mogli da naučite do sada evo vam studentskog parlamenta za primer. Maketa slobodnog društva biće postavljena u sali za sednice u petak od devet do sedamnaest časova. Biće izloženi glasački listići, kutije, komisija, paravani itd. Eto ponovne prilike da se pojednini ljudi osete bitnim.
Ipak, pozivanje na bojkot izbora za Studentski parlament FB klizi preko ivice i dotiče domen apsurda. Još jednom zašto? Iz dva razloga, koja se mogu svesti pod jedan. Nezainteresovanost studenata. U prvom slučaju zato što studenti ne čitaju ovaj blog, a i da ga čitaju razumeli bi ga koliko i mandarinski kineski jezik. Drugi razlog je taj da ih ne interesuju izbori, tako da će ove godine prosečna izlaznost biti četrnaest studenata po godini. Sve ukupno, možemo da očekujemo oko šezdesetak revnosnih glasača. Što je puna kapa! Među svim tim posetiocima postavke, njih oko dvadeset biće sa liste kandidata koji će po ugledu na Miloševića glasati za sebe. Sa tim brojem glasača studentski parlament može da uspostavi kakav god poželi saziv, ali nema ništa od legitimiteta. Može samo da mu mahne slinavom maramicom. Što se tiče prvog razloga, više nam nije stalo, a i ne možemo da se bavimo gebelsovštinom, kako to recimo rade studenti pojedninih tela FB.
Za kraj: srećno svima na izložbi u petak, a svim bivšim, trenutnim i budućim članovima paralamenta želimo dugo studiranje.
*da nastavimo sa naslovima u ruhu zaboravljenih dečjih poštapalica
U rekordnom roku tema je izbrisana, obrisan je kompletan chat box, uništena je naša satirična ideja. No, ima vremena. Zato, u vidu posta, prenosimo kako je to izgledalo na forumu.
Inače, avatar nam krasi šestoprsti logo Gonzo novinarstva, u čast Hanteru S. Tompsonu, čijem sledbeništvu, jednim delom, ide i ovaj blog.
Video grupe Sick of it all nalazi se na kraju teksta kao najava njihovog večerašnjeg koncerta u SKCu na Novom Beogradu. Neki od nas će biti tamo. Dođite, to je prilika da nas identifikujete.
"Step Down"
In the underground, integrity lies within
in the underground, image doesn't mean a thing
when the substance lacks it's plain for all to see
if the deal is right then respect is where it should be.
For the fakes and frauds it's a fucking fashion show
total compromise will have them sell their soul.
all the negative all the useless influence
all the emptiness all the violent detriment
makes no sense...
Please have more to give than fashion and images
please have more to give than fashion and images
Caught up in a trap of media crap that's no way to live
Caught up in a trap of media crap so little to give
Caught up in a trap of media crap that's no way to live
Caught up in a trap of media crap so little to give
In the underground, integrity lies within
in the underground,image doesn't mean a thing
we can do away with this negativity it's a golden day we can force them to stepdown
Освануло је данас у свим новинама, студенти славе свој дан. Шта то пишу данашњи новинари? Ко слави, шта слави? Имали смо идеју за другачији текст када смо размишљали о 4. априлу, али медији су из нас извукли оно најгоре тако да ћете сада читати само редове љутње.
За младе новинаре тек изашле из студентских клупа овај дан је шанса да се прославе. „Хајде сине, ти си до скоро био студент, напиши нешто о дану студената.“ Производ је досадно штиво од три пасуса, најнеискреније јадиковање праћено непровереном статистиком. Колико студенаткиња се удало, колико њих живи илегално у трокреветним домским собама, колико њих нема посао, шта се једе у студентској мензи...
Сећање на Жарка Мариновића
Дана 4. априла 1936. године одржан је генерални штрајк студената Београда, Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице. Протест је био организован само из једног разлога, даљег заустављања фашизације земље. Жарка Мариновића, студента правног факултета у Београду, убила је полиција.
Жарко Мариновић, R.I.P.
Идоли
У данашњим новинама, наишли смо и на погрешно написано име Жарка Мариновића, заправо презиме, у два штампана медија. Један од њих је омиљен студентима. Наш презир је тада узео маха, а толерисање лудости престало је истог момента. Није нама овде циљ да се позивамо на нечије име или дух онога што представља. Не блатимо име Жарка Мариновића, нити користимо за било шта. Жао нам типа. Срећа је да судентски дом који носи његово име нису преименовали (још увек). Лолу су успели да склоне. Четврти април, на који се позивају они који га славе, су заменили именом Вождовац. Још се Пенезић добро држи, али питање је колико дуго, ипак је човек био у НОБ-у, а после и партијаш, осуду мора да дочека.
Дакле, ми овде пишемо нешто што нико други, нажалост, не разуме. Убеђивати већину у нешто у шта она сама не може да поверује није револуција, то је самоубиство! Студент Универзитета у Београду заостао je у развоју. У сатиричном приказу еволуције човека, студент БУ налази се на коленима, испод оног дебелог, погрбљеног компјутераша. Њему су идоли Милан Гуровић и Шкабо, а свој идентитет брани Новаком Ђоковићем. Срећно са тим.
Репертоар за данас
Као и сваке године, данашњи дан биће јако напоран за елиту окупљену око Универзитета. Предвиђене су доделе стипендија, награде, признања, ручкови и коктели (Троцки нам је рекао да избацимо последње, јер се често помиње на блогу, коктели па коктели). Имаћемо уприличену заједничку седницу, Сенат, Савет, Студентски парламент... Централна прослава, ипак, биће одржана у Центру Сава, концертом Омладинског оркестра Европске уније (EUYO). Сви најважнији представници универзитетских тела вртеће се тамо. Позвани су представници студентских унија и парламената, карте су дељене претходне недеље. Мада, не би нас чудило да се најмлађи не појаве. Познајући менталитет студената БУ, који једва чекају викенд како би окрвавили руке, што као викенд ратници (велико хвала Мотусу за ово), што чаше ломећи (хвала Бекиму Фехмиуу), тамо би им вероватно било досадно. А штета. Тамо ће бити и ректор Ковачевић (слика и прилика), ресорни министар Обрадовић (лажа и паралажа), биће и амбасадори (Конузин неће доћи, превише је то европејски за његов укус, а не може ни да нађе одговарајућу гардеробу)...
Аждаја се пробуди и запита се – Јеботе, где ја живим?
Био нам је Штефан Филе, и у Хајату држао предавање о високом образовању. Сви су били принуђени да га слушају. Поменути, међутим, ни једном није јавно критиковао министарство или ректорат, није поменуо неуспели пројекат Болоња од ког Европа полако одустаје, није зборио о акредитацијама и давању валидности дипломама. Сви су свесни да образовање у Србији није на ниским гранама, него у септичкој јами.Не знамо само да ли је то разлог што су нам везивали уста када су долазиле делегације за давање акредитације. „Водите рачуна како се понашате“, па мах мах кажипрстом. Иначе због тих акредитација су касније падале и батине.
Ко су људи који руководе нашим образовањем?
Жарко лажа и паралажа Обрадовић, примитивни министар просвете, због ког деца већ месецима не иду у школу, један је од њих. Иначе, професор на Мегатренд Универзитету.
Бранко слика и прилика Ковачевић, који се не удостоји да нас пусти месец дана, а да не направи неко срање. Трчао је за Путином да му уручи почасни докторат. Како му на памет никада није пао његов земљак Грегори Перелман?
Али нису они криви што смо други у свету по одливу мозгова (колико год та синтагма била излизана) јер то не подривају неки гласови који се последњих недеља чују. Није битно што се тамо неки Мића сељак Јовановић истриповао да је ректор и газда најадекватнијег/најекстравагантнијег/најпрестижнијег/најангажованијег/најакредитованијег факултета на Балкану и шире те се упустио у борбу са вертрењачама разума и снажно се успротивио томе да одговара јер је умислио да је мислећи смислио најсмисленији слоган у историји адвертајзинга – узми диплому Мегатренда и пали!
Није он крив што, нека тамо девојка, коју сви ми знамо, јер она ништа не зна, не уме да хода на штиклама по изгланцаној подлози па се попут Бамбија стрмоглавила као на леду.
Није она крива што је образовање доспело дотле да учи се уз телевизор, а као лектира читају се новине које не умеју исправно да напишу презиме једног човека. Школе и факултети су то од ње направили. Они су је ставили на те штиклетине. Они су уништили све што може да хода. Они су од нас направили инвалиде.
Мића сељак Јовановић је морао да повуче речи. Ми нећемо. Завршите сви факултет и одјебите одавде! Сад и одмах! Је л'јасно?
Е, зато... зато нас је срамота.
Зато нас је срамота сваког 4. априла.
Зато нас је срамота сваког 17. новембра.
Зато нас је срамота сваки дан што смо студенти Универзитета у Београду.
Postoji dugme na tastaturi. Obično se nalazi pored Scroll Lock, ali uglavnom u okruženju Insert, Home, Page UP and Down. Da, pišem o opciji Print Screen (PrtScn u daljem tekstu). Ovaj taster često ume da deli mesto sa System Request opcijom (SysRq) što govori mnogo o njegovoj ekonomičnosti i toleranciji ali u ovom tekstu akcenat će biti staviljen na njegovu korisnost.
Izvorno PrtScn se koristio kao opcija u MS-DOSu ali u savremenom svetu njegovo korišćenje je poprimilo malo drugačije oblike. Za one koji ne znaju taster PrtScn se koristi kada želite da sadržaj svega što vidite na monitoru sačuvate. To se radi na sledeći način: prostim pritiskom na dugme Print Screen računar će zapamtiti ono što se u tom momentu nalazilo na ekranu; navedeno možete preneti opcijom paste u neki od programa word, paint, email ili u neki grafički softver; kada ste sadržaj preneli u neki od programa možete ga upakovati i sačuvati, možete ga i poslati i na taj način nekom drugom proslediti ili sačuvati od zaborava.
Zašto je to važno?
Važno je pre svega zato što na taj način možete da imate dokaze ako neko pokuša da vas prevari. Zvanično glasilo Fakulteta bezbednosti, web sajt ove ustanove, se istaklo kao primer koji uredno kači i po potrebi ukalanja obaveštenja, dokumenta, pravilnike etc. Bio sam svedok i osetio na svojoj koži kako je to bilo kada je grupa kolega prethodne godine pokušala da molbom ubedi upravu fakulteta da odustane od svojiih namera da sprovede drakonski uslov koji je donet posle jesenjih ispitnih rokova. Po običaju, beogradski fakulteti sačekaju kraj godine kako bi odlučili ono što im Univerzitet naredi isto tako sa zakašnjenjem. U ovom slučaju problematična je bila odluka Nastavno-naučnog veća o uslovima upisa narednih godina za sve generacije, sve studijske programe i sve studente (budžetske i samofinansirajuće). U njoj su bili navedeni potpuno novi uslovi upisa za sve kategorije, a starijim generacijama bio je ukinut bezuslovan upis. Bilo je mnogo pokušaja da se pronađe zajednički jezik između oštećenih studenata, dekana i prodekana za nastavu ali svi su oni bili uzaludni. Najveće nade studenati su polagali u zajedničku molbu u kojoj su navedeni razlozi zbog kojih ove godine ne bi trebalo da dođe do odstupanja jer će na taj način veliki broj studenata biti pogođen. Na molbu se odgovorilo decidirano ali nepotpuno. Obrazloženju dekana i prodekana za nastavu dodata su četiri priloga. Svaki se odnosio na promenu režima studiranja i odluke oko uslova. Godine su 2006, 2004, 2007 i 2008. Naravno, nedostajala je godina na koju su se pozivali studenti, poslednja godina 2009. Kao razlog za nemogućnost prihvatanja dopisa bilo je navedeno da je odluka od prethodne godine bila ad hoc karaktera, što će reći usvojena samo za tu godinu upisa. To je netačno jer je u dokumentu stajalo da su to opštevažeči uslovi koji su bili predstavljeni po generacijama zasebno, uz odluku da će biti primenjivani do kraja studiranja i završetka ovih studijskih programa. Dokument je uklonjen, a dugme PrtScn nije radilo. Odluku niko nikada nije skinuo ni sačuvao.
Obaveštavamo studente i zaposlene Fakulteta bezbednosti da na osnovu Ugovora o saradnji između FB i Kluba strelaca "MUrŠ" mogu da se obuče u bezbednom rukovanju vatrenim oružjem svih vrsta po beneficiranoj ceni.
Novi Beograd, Dr. Ivana Ribara br. 170 (atomsko sklonište).
Cena obuke za studente i zaposlene:
·Lovački karabin 4.860,00 din.
·Pištolj i revolver 3.860,00 din.
·Malokalibarska puška 2.100,00 din.
·Lovačka puška 1.860,00 din.
·
Obuka se sprovodi ponedeljkom i utorkom od 17 časova. Polaganje ispita četvrtkom od 17 časova.
Informacije:
·telefon: 011/2163###, 064/1357### i 069/3570###
sajt FB: www.fb.bg.ac.rs
Hteo sam ja. Imao sam najbolju nameru da napišem kvalitetan tekst potkrepljen faktima i emocija bez. I radio sam na tome danima. Pisao sam o istoriji oružja, o antropološkom razvoju čoveka, o uticaju prodaje i proizvodnje na ekonomiju, o ratovima i zločinima. Brižljivo pakovao statistiku, isticao neuralgična područja, pisao o pacifizmu, pominjao krvave dijamante, psovao NRA, citirao neke učene ljude itd, itd. Ali odustao sam. Odustao sam jer sam shvatio da je sve to poente bez. Zato svi pravac na obuku... Dajte pare!
Pristalica sam učenja da ne postoji nepotrebno znanje, ili afirmativno – da je svako znanje korisno. Ali to uvek treba uzeti sa rezervom jer važno je odakle dolazi znanje, ko ga distribuira i kako mu se pristupa. U ovom slučaju radi se o priprostom, tezgaroškom uzimanju novca od, već dovoljno osiromašenih, studenata. Da ne dužim – neki drkadžija voli da puca, osnuje klub, dovede ostale drkadžije da pucaju, hoće da raširi priču, pomisli kako bi to moglo da ima veze sa bezbednošću, kontaktira fakultet, oni se slože (uz naknadu), postave baner, postave cenovnik, objasne ti šta i kako, ti se naložiš i odeš. Sada opet mogu da očekujem komentare tipa – vidi se da nema pojma, samo je nabrojao neke stvari ni nu ni nu! Trenirao sam streljaštvo šest godina i desilo se da je klub ostao novca bez. Sećam se kako je bilo kada su nas izbacili iz sale. Klub nije mogao da se samofinansira, a novac od grada ili sa lokala nije stizao. Znam šta se dešavalo kada su asfalt-momci hrlili u naš klub da raznose mete. Znam i drkadžiju koji je pokušao sve da otkupi i da se igra.
Čujte, idite i radite šta hocete. Samo nemojte da mislite da ne možete toga bez. Nemojte da verujete da vas bez toga neće zaposliti. Nikako nemojte da se nadate da će vas samo zbog toga zaposliti. Grozna je propaganda koja već godinu dana kruži zemljom, a tiče se nečega što ima veze sa oružjem – Budi profesionalac. Samo za hrabre, samo za odvažne. Ne može bilo ko. Dulalizam, ili si profesionalac ili si pička. Ako mislite da ćete postati profesionalci posle obuke u rukovanju vatenim oružjem – nećete! Bolje bi vam bilo da za taj novac kupite rečnik nekog stranog jezika. Za pičke ne morate da brinete, njih će uvek biti dovoljno.
Ima i ovoga na forumu. Tema se zove „UbijMeUPesmi“, često se žacnem kada zastanem da pročitam koliko su talentovani naši studenti. Gotovo da su dobri tekstopisci kao Dinkić Mlađan ili kompletna porodica Kovač. Ali nije to ono što nas zanima. Da počnemo...
Nekada se članom porodice smatrao kućni ljubimac, pas najčešće. Ili ukoliko se uslova nema, dom je imala neka druga životinjica. Slatko. Modernim dobom to se malo promenilo. Ne, ne kažem da ljubimci nisu više članovi porodica (iako broj lutalica podržava takav zaključak), nego da nešto drugo zaokuplja ljude i njihove živote, kako one najmlađe, tako i najstarije.
─ Jeste li spremni deco?
─ Jesmo kapetane!
─ Ne čujem vaaas??
─ Jesmo kapetane!
Ne, nije to Spanči Bobu, nije ni televizija.
─ Šta je u pitanju deco?
─ Inteeerneeeeet!
Da, bravo deco, u pitanju je internet. Sate provodimo na netu, a sastavni deo surfovanja čini i poseta internet forumima. Mnogi od njih imaju izvrsnu tradiciju i na internet nebu su od samog početka spuštanja međ' Srbe. Istina je, nisu stariji, ni popularniji od raznih pričaonica i chat soba ali tome treba da zahvalimo Teoriji evolucije. Što se tiče internet evolucije kod nas pričaonice bi mogle da se uzmu kao amebe, a forumi bi mogli da budu trepljari. Na ovom blogu-vodozemcu nećemo reklamirati predstavnike ni jednih ni drugih jer banere nemamo, ali ćemo otvoriti vrata za predstavljanje jednog foruma koji život znači. To je Forum studenata fakulteta bezbednosti.
Forum je najbolje što ovaj fakultet ima.
Neki će sada cepidlačiti i reći da sam pogrešio jer fakultet nije zaslužan ni za šta što ima veze sa forumom. To je (ubi)tačno, baš zato. Forum je najbolje što ovaj fakultet ima. Tačka.
Ali problem koji mi imamo je onaj koji ima i Forum. Loše vođenje. Studente koji se prečesto prevare pa pogreše. Zatrpane teme. Neslobodu. Prepucavanja i nepoštovanje pravila. Brisanje, brisanje, brisanje i brisanje.
Siroti Darvin će se prevrtati u grobu kroz ceo ovaj tekst ali nekako mi se čini zgodna Teorija evolucije za оvо. Zamislimo Forum kao okean. U njemu ima puno jedinki (5571 član, kada sam poslednji put pogledao). One su različitih vrsta, različite starosti i na drugačijem stepenu razvoja. Ali neke vrste poput urednika, koje se mogu smatrati ajkulama, imaju veću snagu i oštrije zube u odnosu na druge. Oni to oblilato koriste proždirući ostale. Mada nije retko da se proždiru i između sebe. Uz njih su pirane, koje nemaju urednički status, ali se poznanstvom ili klupsko/parlamentarnom pristrašnošću odlično slažu sa ajkulama i uživaju povlašćeni tretman. One su takođe prisutne kada za neku od ajkula treba da uprljaju zube. Nailazimo tu i na gomilu planktona, koji samo smetaju i nagomilavajući se svojim pitanjima kvare sliku ovog ekosistema. Dakle, sve je prilično zbrkano i šteta je što je tako. Istina je da u velikim ekosistemima ne može sve da bude na optimumu ali bar ovaj naš mogao bi da izgleda bolje. Mogao bi da bude prijatniji svima, ako već toliko vremena provodimo u/na njemu. Mogao bi da bude još korisniji ukoliko bismo mu svi doprinosili i umereno preuzimali njegove resurse. Ili, ako je tako nešto nemoguće, možemo da popizdimo i napravimo svoj forum! Da! Evo rešenja! To je čak bio i predlog jednog bahatog kita-urednika. Mi smo to uradili. Zato ste sada vi na ovom blogu.
